I can never fall deeper than into God's hands.
Hm... za one koji su izgradili veru, ovo može biti tačka oslonca, a šta ćemo sa onima kojima to prosto nije dovoljno, pa propadaju dublje u beznađe?
Kako ćete znati da propadate? Kad više ne tražite ni pomoć. Kada nikome ni ne govorite šta vas muči. Kad ćutite i čekate konačni udarac. Tada je baznađe krenulo da vas potapa.
Ovo osećanje može prevladati vašim životom, pa će neko i primetiti da ne ustajete iz kreveta, pa će možda i priteći u pomoć. Šta ako je zahvatilo deo samo? Šta ako ste nadu izgubili da će neki segmenti života ikad postati bolji? A u drugima funkcionišete, pa ljudi oko vas ne primećuju da se sa vama nešto opasno dešava?
Tada odumire život u vama polagano. Živite, a životarite.
Ukoliko pred sebe stavljate zadatak da živite bez toga da vam budu ispunjene želje i očekivanja, ona vaša najdublja, beznađe vreba. U ime čega god to radili - vaspitanja, okolnosti u kojima je drugima gore nego vama, toga da imate nejake o kojima se brinete... Ako pokušavate na suvo da bildujete pozitivnost - može vam se desiti da srljnete u beznađe.
Ako ste pokušali šta ste mogli i nemate snage za dalje u nečemu što je vama veoma važno, mogao bi život, koji prividno funkcioniše, da se uruši. Beznađe ume da proguta brzo.
Gorse je esencija za ovo stanje. Za ono kad smatrate da nade nema. Kad odustanete i čekate da vam neko pomogne, a pomoć ne tražite. Kada ni taj pokret nemate.
Ako postoji segment života u kome ste u ovom stanju, u kome se osećate da ste se pogubili, uzmite Gorse pod hitno.
Ako Gorse ne pomogne, brže bolje idite kod nekoga po dobru farmakoterapiju. Neki put, samo hemija uspeva da uspostavi puteve u mozgu koji nam daju nadu. One kroz koje prolazi jasna poruka da je svaki dan života važan.
Нема коментара:
Постави коментар