Mic po mic izaći iz toga.To je jedino rešenje. Nema drugog.
Okrutno, ali istinito.
Ovladati sposobnošću svesne patnje - to je cilj. Jer je važno ostati u procesu tugovanja. Ko za to ne smogne snage, neka se pripremi da će mu daleko veća snaga trebati kasnije. Kad od potisnute tuge eksplodira. Surovo? Jeste. Istinito takođe. Ne zaturati pod tepih, ne junačiti se preko mere, mada malo junačenja nije na odmet. Plakati, ridati, plakati ponovo...
Plakanje je kupanje duše.
A spržena duša vapi za tim da bude okupana.
Jedino tako se isceljuje.
Jedna mi je žena došla nekoliko godina posle mamine smrti. Psiholog ju je poslao da kapima pomognemo proces koji je zastao. Nije plakala za mamom, nije smela sebi to da dozvoli. Neko u njoj se bojao da, ako počne, neće umeti da stane. Dve flašice Sweet Chestnut-a i nekoliko nedelja kasnije, uspela je da isplače, ono što je samo plakanjem moglo da prođe.Razne vrste strahova se pridodaju kad nam sagori deo duše od tuge. Kao da nam samo još to treba. Ljudi oko nas dodaju svoje zebnje da u tugovanju ne puknete. Trend pozitivnog razmišljanja okomi se na nas svojim nenormalnim zahtevima. I eto haosa, na već potpuno beznađe u duši.
Razumni saveti sada retko pomažu, jer u velikoj tuzi dotaknemo bespomoćnost deteta u sebi. Potreban nam je zagrljaj i ćutanje i ruka da nas vodi kroz dan.
Bahove kapi i homeopatija (posebno Ignatia), kao i stručno savetovanje, pomažu puno da psiha pronađe put do normalnog funkcionisanja.
Ne, nikada istog kao pre, ali vratiti se životu moramo.
Poredak ljubavi ima ritual u kome se opraštamo od dragih koji su umrli. Kažemo: ''Ti si otišao, ja sam ostala. Jednoga dana doći ću kod tebe i zauvek ćemo biti zajedno. To neće biti uskoro. Imam puno posla još ovde, da od svog života napravim nešto lepo. A doći ću posle toga.''Duša koja je otišla uvek sa blagoslovom gleda na naš život.
Ovo bude veoma dirljivo. I osnažuje mnogo da se iz pepela, poput feniksa, izrodi nešto novo.
Нема коментара:
Постави коментар