’Opet ne slušaš šta ti govorim!’ Ovo je rečenica koju izgovaramo svom pubertetliji toliko često, da bi je sasvim slobodno trebalo snimiti da se ne troši glas na tolika ponavljanja. I svaki put smo sasvim u pravu, jer je zaista i istina da nas ne sluša. Ne, nije nepažljiv, bezobrazan, lenj, rasejan, nehajan. Nije neko grozno biće progutalo biće našeg, do pre par meseci, divnog deteta. To je i dalje to divno stvorenje koje volimo, samo sa drugačijim ponašanjem. A mi se moramo pomiriti sa tim da će takva njegova ponašanja sledećih nekoliko godina biti naša svakodnevica.
