Svi bi hteli u raj, a malo ko hoće da umre

Ja prva.

Evo, tek pre neki dan sam, teškom mukom, izbacila tepih iz trpezarije. Izronđao je odavno, sramota koliko, ali nisam dala da se baci. Mogla bih navesti milion razloga. A kad sam pustila da odumru svi razlozi, nova je energija preplavila kuću.

Silno želim utegnute mišiće, a uporno ne sahranjujem onu sebe koja neće da vežba.

Piše mi juče učenik, posle poslednjeg časa u polugodištu, molbu da održim dodatni čas danas, da bih ga pitala. Hteo bi bar četvorku, a ima dve dvojke. Dobro dete, samo ne zna cenu koju treba da plati za uspeh.

Primera ima koliko ti volja.

Svi ipak znamo da nema uspeha dok ne zasučeš rukave. Samo, da bi zasukao rukave, moraš se odreći dosta toga. Dužeg spavanja, gluvarenja po parku, blejanja po netu, zaglupljivanja igricama, izgovoranja svih vrsta. Treba sahraniti loše navike, a to jeste teško.

Ako vas niko tome nije utrenirao. Ako jeste, brže bolje mu se zahvalite.

E sad, nikada nismo istrenirani za sve segmente života. Uvek postoji neki ćošak koji stoji zaparložen. Ako nije karijera, možda su partnerski odnosi, ili zdravlje.

Gledamo u uspešne, neretko im i zavidimo. Svesni smo čak i da vidimo samo vrh ledenog brega. Da se ispod zone pogleda, nalaze sati i sati rada, truda i zalaganja. Ali se ne pokrećemo.

Umemo da prebacujemo krivicu što nas nisu naučili, što nam nisu dali veću odskočnu dasku, što...

A istina je, da većina onih za koje smatramo da su u raju, nisu to ni imali. Sami su shvatili da je istina da zrno po zrno pravi pogaču. Da se samo ako ubiješ lenjivca u sebi, možeš obreti u raju. Pa su našli načina da potamane sabotere.

Imate li snage za to?

Ili se izgovarate time da su mnogi i bez rada stigli do raja?

Obratite pažnju da su i oni nešto morali da ubiju. Obraz, čast i poštenje. Čoveka u sebi.

Ono što se ubiti ne sme.