

Vojsci na primer. Iz nekog sasvim nepoznatog razloga. A sve mi se čini da bi oni morali imati itekako važnijih stvari.
Moja se generacija seća partizanskih filmova i priča da je partizan morao biti sveže obrijan, pošto poto. Mit? Verovatno, ali odlična poruka.


Nije to baš bilo in u moje vreme, ali ako. Danas imate silne pokrete ustajača u 5 ujutro. Ustajem i ja, pa onda legnem sa kokoškama. To je neka druga priča.
Nego da se vratimo krevetu.


Kaže - to je jednostavan zadatak, koji u američkim marincima mora da se dovede do perfekcije. Jer, kad to uradiš, završio si uspešno prvi zadatak tog dana i
small sense of pride je tu. Kako divno, zar ne? Pa te to ohrabri da uradiš sledeći zadatak...

Male stvari su važne, ako njih ne uradimo, velike nećemo moći.
Sećam se jedne večeri očaja, kad me je život izbacio iz poznatog kreveta. Požalila sam se drugarici da ne umem dalje. Kazala mi je: 'Znaš šta ćeš sada: presvuci posteljinu, pospremi deo sobe oko kreveta, uvuci se u krevet i čitaj. Sutra ćeš dalje' .

A mudar dasa u uniformi ovako završava priču o nameštanju kreveta ujutro: 'Ako si imao sranje od dana, vratićeš se u namešten krevet, što će ti dati nadu da će stvari ipak biti O.K.'



Нема коментара:
Постави коментар