kako smo tu gde smo i lep provod kao izlaz

Deo ovog članka namenjen je mojim kolegama po zanatu zvanom Bahov praktičar, jer objašnjava neke finese zanata kojim se bavimo. Drugi deo namenjen je svima koji žele da vide još jedan pogled na to otkud mi ovde, kao i svima koji su primetili da su ih obhrlile brige za bližnje.

Udruženje Bahovoh praktičara izdaje časopis ' Bahove cvetne kapi' i sad spremamo novi broj o Bahovoj cvetnoj esenciji Red Chestnut. U ovom članku su neka moja promišljanja o tome koliko nam je svima potrebna ova esencija. Neophodna čak. 

Već sam napisala nekoliko članaka o šinama. Ne o onim, kod nas davno zaboravljenim, železničkim. Kad pričamo o Bahovim kapima, šinama zovemo posebnu sistematizaciju kapi u dve grupe: unutrašnji i spoljašnji cvetovi. Grupa spoljašnjih cvetova sadrži 12 šina. U svakoj šini su po tri Bahove esencije, a negativna stanja koja one rešavaju, međusobno su povezana i zato čine jednu šinu.

Prvo stanje u šini je ono u kome imamo ponašanje kojim komuniciramo sa okolinom, na ne baš ispravan način. Takva nakaradna komunikacija, uvek je posledica neke muke unutar nas, koju sami ne umemo da savladamo. Ovo stanje zovemo KOMUNIKACIJSKO STANJE.

Da bismo nastavili sa takvim ponašanjem, za koje podsvesno znamo da nije u redu, razvijamo novo stanje, kojim nesvesno opravdavamo takvo ponašanje. Ovo je KOMPENZACIJSKO STANJE.

A ako to, novo, kompenzacijsko stanje dugo praktikujemo, upadamo u DEKOMPENZACIJSKO STANJE. To novo stanje, može da bude ozbiljno psihopatološko stanje, koje nas u mnogome sprečava da produktivno koračamo kroz život. 

Tako sam do sada opisala pet šina, kao i načine kako unutar jedne šine prelazimo iz jednog u drugo stanje, kao i koje je esencije uputno uzimati:

Centaury – Holly – Pine šinu u članku: Reći, ne reći,ćutati, oćutati, ipak kazati?

Gentian – Willow – Wild Rose šinu, u članku: Očas posla od malih odustajanja do besmisla

Impatiens – Olive – Oak šinu, u članku: O užurbanosti, umoru i pucanju

Mimulus – Heather – Mustard šinu, u članku: Mogući uzroci unutrašnje praznine

Clematis – Impatiens – Mustard šina, u članku: Oh, taj pubertet!

Danas ću vam objasniti svoj pogled na situaciju u kojoj se nalazimo kao društvo, kroz priču o Chicory – Red Chestnut – Honeysuckle šini. Ovo je priča o tri povezana negativna stanja, u koja lako upadamo u toku roditeljstva. Koliko je važno osvestiti se i promeniti način na koji vodimo računa o svojoj deci, vidimo svi svugde oko nas, svakog dana.

 

Jeste li imali priliku da upoznate, ili čujete za, mamu koja vodi računa o svojoj odrasloj deci kao da su još uvek u vrtiću? Onu koja sinu studentu pravi sendvič, da slučajno ne ostane gladan kad se u sitnim satima vrati iz noćnog provoda? Onu koja mu još uvek pegla potkušulje iznutra, sparuje čarape i pakuje ga za more sa devojkom. 

Verovatno jeste i verovatno ste se zapitali zašto li to radi, kad je vrlo očigledno da je vreme da sin preuzme te, i kolike druge još, poslove u svoje ruke. Da imate priliku da je upitate što to radi, verovatno bi vam kazala da nije u redu da se dete muči, a da njoj svakako nije teško. 

Njoj nikada ništa nije teško da uradi za svoje dete. Spremaće mu sobu, ribaće kupatilo za njim, vodiće računa o njegovoj garderobi i ishrani, isto pažljivo kao kad je bio beba. Spremaće sa njim ispite, a i naći će načina da se zavadi sa njegovim šefom, ako treba. 

Nije ovo retka pojava, a zahvata sve stariji uzrast dece. Nađe se i mojih vršnjaka, a ja sam nedavno postala baka, o kojima mama još uvek ovako brine.

Može se često čuti razgovor o tome kako se nekada nije tako radilo. Kako naše bake nisu obraćale pažnju ni na mnogo veće zahteve svoje sitnije čeljadi, kamoli da su skakale da urade nešto umesto odraslih sinova. Česti su komentari o tome kako se deca po svetu osamostaljuju mnogo brže i odlaze od kuće ranije. Čudimo se tome iskreno.

Ako ste u ženskom društvu, verovatno ćete, bar nekoliko ( stotina?) puta, žustro raspravljati o maminim sinovima koji nikada neće biti spremni za ženidbu. A neki momci bi se mogli požaliti i na tatine razmažene ćerke koje im traže da se o njima brinu makar isto tako dobro kako su to radile tate.

Sve ove priče su izazvane negativnim Chicory stanjima 
u kome su oni koji se staraju o deci. 

Mame i tate, bake i deke, tetke i ujaci, koji ne mogu da podnesu pomisao da će jednog dana ostati sami, ovakvim postupcima, na veoma perfidan način, onesposobljavaju decu da odrastu i osamostale se. 

Da se razumemo, način jeste manipulativan veoma, ali nije nameran. Oni koji to rade, veoma retko su svesni toga šta zapravo čine i koje su posledice takvih postupaka.

Mogli bismo kazati da to nekada nije bilo tako – nekada kada se živelo u zajednici, kada je svako jasno znao šta mu je posao, strah od samoće nije bio poznat. Niko se nije bojao da će ostati sam zato što mu se deca osposobljavaju za život. Uvek je bilo nekoga ko se brinuo o starima, u kući sa puno duša. 

Nije se imalo ni snage, a ni vremena, tada nekada, da se dete razmazi. A i znalo se dobro da je jako važno naučiti ga da se sam brine o sebi, čim pre.

U doba kada su odrastali naši roditelji, doba velikih seoba iz sela u gradove, seku se veze sa tradicijom, porodice postaju manje, a podsvesni strah od samoće u starosti, narasta. Pomešan on bude i sa grižom savesti što smo roditelje ostavili same na selu, ali je to druga priča. 

Nije to strah na koji se ikome žalimo, jer je istinski velik i užasava nas, a i sramota bi bilo o njemu pričati. Jako često ga toliko potisnemo, da ga nismo ni svesni. Zato razvijamo ponašanje kojim ga umanjujemo. 

Počinje se sa ugađanjem deci – za njih sada nema obaveza, ne ide se na njivu, nema posla po okućnici. Dečije je zaduženje samo da uče, a i to ne moraju, ako im ne ide. Ceo svet se okreće ka tome da dete uživa. Samo da su živi i zdravi i da su tu, da ne idu daleko. Mama će sve uraditi – i raditi puno radno vreme i popeglati i napraviti kolače i voditi u bioskop i služiti dugare kad dođu. 

I obavezno napraviti kasnu večeru i namestiti krevet da se dete, kad se vrati iz provoda, ne muči. Da slučajno ne ostane gladan delija od dvadeset i nešto. 

I da, napomenuće mama tu i tamo da ništa za sebe ne uspeva da uradi, ponekad će izjaviti i da je žrtva i da nema svoj život. Uglavnom, kuća će biti dobro napunjena uzdasima sa skrivenim značenjem.

Takvo ponašanje, jasno je svakome, nije zdravo niti za mamu, koja izgara od viška posla, u nadi da će joj se te usluge jednog dana vratiti, niti za potomka, ženskog ili muškog, svejedno je. 

Da se ne bi mučila grižom savesti što nešto ne radi dobro, mama lepo razvije kompenzacijsko stanje – ono u kome poistovećuje ljubav sa brigom. Pa počne da brine za sve pare, sve vreme svog budnog stanja, a i u snu. Jeste li se sa tim sreli nekada?

Ovde ću još jednom naglasiti da ne opisujem svesne procese. 

Niko svesno ne razvija negativna stanja.

 Opisujem našu podsvesnu dinamiku, koju je uputno osvestiti, da nas ne bi mučila i da bi nam život bio lakši. 

U procesu osvešćivanja, Bahove kapi su od velike pomoći.

Opet bismo mogli kazati da ovako nešto nije postojalo u vreme naših baba i deda. Ni kad su im sinovi išli u rat nije bilo vremena za brigu, jer bilo je puno posla i puno druge čeljadi  koje je trebalo stvarno tog trenutka zbrinuti. 

Samo, kad je mama sama u stanu na devetom spratu, dok je dete u školi ili, ne daj bože, u provodu, briga ima plodno tlo da poraste. Mama, dok preslaže ormare, briše prašinu i pravi šesti kolač te nedelje, mora imati opravdanje za takvo ponašanje. 

Zato počinje da umire od brige – čuli ste za taj izraz, zar ne? 

Briga postaje savršeno socijalno opravdanje za svako ponašanje u kome se izgara umesto deteta. Brinem, jer te mnogo volim – rečenica je posle koje prestaje svaka prepirka. 

To što se radi o opasnoj zameni teza, malo kome išta znači, jer u ovom stanju briga je stvarna. Ona stvarno opterećuje osobu koja brine. Stvarno joj zagorčava život. 

Mame, a neretko i tate, se preznojavaju od brige čim dete šmrcne, kine ili se zajapuri. Kupuju antibiotike i kortikosteroide i primenjuju ih na svoju ruku, jer brinu, pa je neophodno da trenutno smanje brigu zamaskiranjem simptoma. Inače ne mogu izdržati toliki pritisak brige. 

Srećom, tehnologija napreduje, pa sada mogu dete nazvati nekoliko puta – je li stiglo, da li se lepo provodi, ko je sve tu, kad planira da krene kući, šta se dešava usput, treba li uskočiti sa prevozom. Mogu sad i lekara gnjaviti češće. 

A tek nastavnici što će nadrljati, jer škola postaje prostran poligon za roditeljsku brigu. Deca tu nemaju puno šta da se gnjave, taman posla da se muče, sve će to mame i tate srediti. Silna briga će izroditi i u pojavu kupovine diploma. Šta je malo muvanja, laganja i bezakonja u odnosu na to da se teret brige umanji.

To je stanje u kome Bahova cvetna esencija koja se pravi od cvetova crvenog kestena, igra glavnu ulogu. Ona stanje brige rastvara, a energija koju trošimo na brigu, unutar nas se preusmerava na kreativne ideje za naš sopstveni život. A kada krenemo da živomo naš život, i dete nam bude slobodnije. Vremenom postane, gle čuda, i sposobnije.

Neretko ćete čuti roditelje koji pričaju kako su postojala ta neka vremena u kojima su se samo dopisnicom javili da su stigli na more, a sad eto strepe oko svoje dece, jer su ova vremena opasna. A pri tom još i zdušno ogovaraju učiteljicu ako im se ne javi na poziv istog momenta. To što ona ima posla sa celim razredom dece na putu, ne može da se meri sa brigom koju oni osećaju. 

Takvim bi roditeljima esencija Red Chestnut ulepšala život umnogome. Dok se dete provodi na rekreativnoj, mogli bi se bezbrižno posvetiti sebi. Uživati čak! 

Izreknem ponekad ovu jeretičku misao pred mamama zartpanim brigama, dok šmrckaju za autobusom i pošto je odavno stigao na odredište. Pazim samo mogu li dovoljno brzo da pobegnem, ako bude potrebno. Jer, ljudi umeju opasno da brane svoju brigu kad je izjednačena sa ljubavlju. 

Još uvek retki, roditelji srećnici, koje su mudro razabrali brigu od ljubavi, uživaju u tome da se neko drugi ponekad stara o njihovom detetu. Imaju poverenja u sudbinu deteta, drugu odraslu osobu ili samo dete – da će umeti da primeni ono što su ga naučili.

Kažu nam neke knjige, da stanjem brige možemo znatno da opteretimo i onog o kome tako nesebično i besomučno brinemo. 

Stoga ne bi bilo loše brigu umanjiti i tog deteta, o kome brinemo, radi. Ne tovariti ga nepotrebnim prtljagom naše brige.  

Samo, briga ima duboke korene, peče i žari čak i kad joj priđeš da je razmotriš, kamoli kad shvati da planiraš da je sasečeš u korenu. 

Red Chesnut esencija tu pomaže, jer veoma efikasno skida teret preterane brige. 

Treba samo imati u vidu da će, kad se klijentu malo razvodne brižne misli i teskoba od brige postane malo lakša, negativno Chicory stanje da se pojavi, sa svim svojim sebičlukom i užasnim strahom od usamljenosti. Pa je potrebno pratiti klijenta i ponuditi mu i Chicory, da bi lakše pustio i brigu i pustio i potomka da odraste bez poštapanja o pomoć roditelja – onako kako spada svakom potomku na ovom svetu.

Šta se događa ukoliko stanje brige pustimo da se ukoreni i raširi kao korov po našim životima? Vidimo to oko nas svakodnevno, samo je pitanje da li prepoznajemo. 

Okrećemo se prošlosti – to je jedino mesto na kome brige nema. 

Tamo znamo šta se desilo, nema iznenađenja, nemamo o čemu da brinemo. I tako počinjemo da živimo u prošlosti. Tamo je sve bezbedno, sve smo već preživeli i doživeli i nema neizvesnosti.  Lakše nam je, možemo da dišemo, lepo nam je i sve se čini da je u redu.

Otud toliki jugonostalgičari oko nas, koji nam bez prestanka pripovedaju o slavnim socijalističkim vremenima. Ne bi bilo toliko strašno, s vremena, na vreme se setiti savršenog letovanja na Jadranu ili izleta u Veneciju ili vremena kad su se od tri plate mogla pazariti kola. 

Samo, ovo dekompenzacijsko stanje (negativno Honeysuckle stanje) koje proističe iz stanje prevelike brige za bližnje (negativnog Red Chestnut stanja), je stanje koje nas sprečava da gledamo kuda koračamo. 

A život nas neumitno tera da idemo dalje. Pa ispada da koračamo napred zverajući sve vreme unazad. To je vrlo opasna akrobacija. 

Kad smo zagledani u prošlost, želimo da se ona događa sada. Mešamo ono što je bilo sa onim u čemu živimo. Želimo zemlju koju vodi jedna čvrsta ruka, jedan veliki tata, pa tako i glasamo. 

Živimo i odlučujemo kao kad bismo vozili kola napred sve vreme gledajući u retrovizor. Nemamo mogućnost da pogledamo šta nas čeka na putu. Ne vidimo ni šta je pre okuke, kamoli da okuka, na kojoj ćemo izleteti sa puta, postoji. 

Toliko smo žustro zagledani i retrovizor, toliko nam se sviđa to što vidimo u njemu, da se iskreno žestimo kad nas upitaju znamo li kud smo se uputili. U stanju smo veoma nasilno da branimo svoju potrebu da bivstvujemo u prošlosti. Samo, tako uljuljkani u bezbednu prošlost, uopšte ne shvatamo posledice svojih odluka. Šta ima veze za koga ćemo glasati - često ćete čuti. Šta ima veze ako poseku sve šume, znaš kako lepo miriše borovina u Istri - onoj u kojoj dotični nije bio od osamdeset treće. Vlada epidemija 'Šta ima veze' stanja. Veoma opasno stanje, koje možemo da vidimo svakodnevno, na svakom koraku.

A pri tome, ako smo i svoju decu  vaspitali tako da budu zavisna od nas, oni nisu uvežbali da se snađu u vremenima koja su samo njihova za snalaženje. Ne znaju ni čarape da upare, ni tortu da naprave, kamoli da sebi sagrade novi dom. Naše su penzije veće od njihovih plata, ako ih uopšte i imaju. I eto nas tu gde smo.

Kao profesor, imam priliku da vidim koliko i današnji roditelji sve od sebe daju da spreče decu u tom neverovatno važnom vežbanju snalaženja u životu.  

Skoro da nema roditelja koji shvata koliko je važno da dete pogreši. Da nauči kako se ide dalje posle greške. Kao kad uči da hoda - saplete se, pa ustane. Tako ima da nauči još puno veština da bi zaista stao na svoje noge.

Neophodno je dopustiti detetu da se osamostali. Važno je predavati mu onoliko odgovornosti koliko može da nosi u tom uzrastu. A ispadne da uvek može više od onoga što mi mislimo. 

Važno je vežbati poverenje u to da naše dete svakim danom može sve više bez nas. 

Važno je shvatiti da nismo mi skretničari njihovih sudbina, nismo toliko moćni. 

Nama su deca data samo na pozajmicu 

– da ih volimo, negujemo, vaspitavamo 

i osposobimo da dalje idu samostalno. 

To zahteva od svakog roditelja da se suoči sa sopstvenim strahom od samoće. Nije to lako, ali veliku pomoć imamo u flašicama Bahovih kapi. Srećom.

Brinula sam i sama, tokom odrastanja moje tri devojčice, i to baš puno. Šta ću, niko se nije naučen rodio. Trebalo je vremena da razaberem šta je ljubav a šta je briga. I skliznem ponekad ponovo u stanje brige. Posegnem, brže bolje za Red Chestnut, da se ne ukoreni dublje.

A već godinama primenjujem, jedno sasvim jednostavno uputstvo za ispraćanje deteta, kud god da kreće. Umesto čuvenog: ’Čuvaj se’, mnogo je lepše i zdravije, i za njega i za vas, reći mu: 

’Lepo se provedi’. 

Tako ranac brige, ako postoji, ne pakujete njemu na leđa. Ako briga postoji, ostaje vama da vidite šta ćete sa njom. Flašica sa Red Chestnut esencijom biće vam od velike pomoći.