o užurbanosti, umoru i pucanju

Poznajete li nekog ko je stalno u žurbi?  Ništa ne može natane, ali baš ništa, sve je frka, trka i stress. Možda vam je šef takav ? Ili ste, ne daj bože, u emotivnoj vezi sa takvom osobom?

Znate li o kakvim osobama pričam? Onim grozničavim, koje brzo hodaju, brzo pričaju, čak i jedu brzo. Jedino što ne rade brzo – ne umeju brzo da utonu u san, od silne nervoze kojom ispunjavaju svoj život.

To su oni koji su večno u žurbi, sve je trebalo da se uradi prekjuče  još, ili u najmanju ruku odmah, ali je to uvek (pre)kasno. Nema nikakvog, ali ni najmanjeg razumevanja za bilo koga ko je spor(iji). Prosto primetite da odlepljuju čim neko iole zaostaje za njihovom zamisli o tome koja je dinamika neophodna da bi Svemir funkcionisao. Budu iritirani, neretko i veoma ljuti čim se nešto ne odvija onim tempom koji su oni zacrtali. Ne dočekaju da završite rečenicu, završavaju je oni. Ljuto vam otimaju posao iz ruke, jer će oni brže i bolje. A ako je to, nekim slučajem, nemoguće, pa ipak morate vi da uradite, nije sa njima ni najmanje prijatno sarađivati. A što mrze da čekaju, makar i tren samo, to je posebna priča.

I tu se petlja dodatno upetljava. Postaju samotnjaci, jer žure i niko ne može, (ili neće) da ih stigne. Ako se razbole, neizdrživo je biti u njihovoj blizini – budu ljuti i na sebe i na ceo svet. I zbog toga što su se razboleli i zbog toga što oporavak ne ide brzinom svetlosti ili brže. I ne, ne postoji argument koji može da ih smiri. Niti jedan. Svaki je samo dolivanje ulja na vatru.

Ako ste emotivno uvezani sa takvom osobom, otkrijete da ste i neretko ozbiljno uplašeni za nju. Ma, znate vi, i dobro vidite da je vešta, da mnoge stvari, ako ne i sve, radi brže od drugih, ali primećujete i da je sklona nezgodama zbog svoje brzopletosti. Ako nešto kažete, onda se sve preokrene, pa ispadne da ste vi skloni tome da budete plašljivi. Još ako ste krenuli nekuda kolima... Jasno je da oni voze, jer se dobro zna da je sporaćima mesto isključivo na suvozačevom sedištu. Blagi horor.

Takve osobe pokreće unutrašnji užurbani motor, da rade, rade i samo rade. Neretko, zbog ogromne unutrašnje tenzije, pate od spazma mišića, bolova u leđima, nervoze stomaka, problema sa crevima i tome sličnih boljki. Često tu bude i povišenog pritiska ili ubrzanog pulsa.

http://brankorajcevic.com/

I tako godinama.  Ako ne nalete na praktičara koji ih ubedi da im je Impatoiens neophodan u mixu, a to nije lako, jer iz njihovog referentnog sistema, teško je primetiti, a kamoli priznati da su ubrzaniji nego što je to dobro za njih. Naravno da su svi ostali sporiji i da je u tome problem. Čista fizika. I malo, ili mal(k)o više nesagledavanja realnosti.

Život ume da namesti i dosta grublju igru, pa se desi ozbiljna nezgoda. Ali to je onda sasvim druga priča, o kojoj nećemo sada.

Dugo bivanje u, gore opisanom, Impatiens negativnom stanju, srećnim izbegavačima nezgoda, donese uglavnom samo ozbiljan fizički i psihički premor. Ali onaj istinski ozbiljan, onaj u kom se ima utisak da ne postoji energija ni za korak dalje. Tolika iscrpljenost od života pravi privid večne borbe za sve, od prostog daha, pa nadalje. Počinje da biva teško posvetiti se čak i ličnoj higijeni. Lice postane sve bleđe i bezizražajnije. Veo apatije oko osobe biva sve neprozirniji. Užurbana brzopričalica pretvori se u ćutologa, a kad i (pro)priča, molite ga da makar malo pojača ton, ne biste li uspeli da ga čujete.

http://brankorajcevic.com/

Koji preokret! Nesumnjivo prija posle one grozničavosti, ali je jasno da nešto debelo nije u redu.

Sistematično upražnjavanje preteranog rada, stalna naprezanja da se stigne neki rok, silne brige oko svačega daju istu posledicu kao i duga bolest. Što nije nelogično, jer negativno Impatiens stanje jeste veoma štetno, samo što u tolikoj užurbanosti niko ne može ni da posegne za argumentom da nešto nije u redu, a kamoli da urazumi sa njim. Kad sve radi kao sat, zar ne? Ili brže.

http://brankorajcevic.com/

I tako se pred nama stvori osoba u negativnom Olive stanju, koja se žali da joj se samo spava, da su joj sve zalihe energije iscrpljene, koja ni u čemu ne uživa. I ovo stanje ume da potraje. Jasno je da je ono posledica dugog boravka u negativnom Impatiensu. Ipak, u svakom lošem ima nešto dobro… pa je dobro što je u ovom stanju osoba konačno spremna da primi pomoć. Praktičar lako može da predloži Olive i, vrlo brzo, osoba biva zadovoljna efektom.

Samo, isto tako brzo, kad Olive doda energiju, prava priroda izroni, pa imamo priču iz početka. Nestrpljenje, užurbanost, grozničavost… Neki put, ipak, sad bude lakše ukazati na posledice takvog ponašanja. Faza negativnog Oliva se ne zaboravlja baš lako, i niko ne želi da je ponovi.

Sad klijent ume da bude spreman da se suoči sa tim da nisu svi, ali ni izbliza brzi kao on, i da je sasvim dovoljno to što ume da misli i dela brže od okoline. Uz pomoć cvetne esencije Impatiens, koju konačno želi da uzme,  zadovoljan je što ume da završi svoj posao onoliko brzo koliko je i mislio da će biti, a da pričeka one sporije, bez toga da se troši na bes i neprihvatanje što nisu kao on. Ne preuzima tuđe poslove i sve lakše prihvata da su faze odmora važne. Privikava se na život sa drastično umanjenom dozom nervoze i nemira. I uočava da je krug ljudi oko njega veći – lakše je biti u njegovom društvu. I dalje svoje ideje brzo pretvara u delo, ali ne zahteva od ostalih da budu isto takvi. Uči i sve je bolji u tome da svoju brzinu prilagodi situaciji u kojoj se nalazi.

Milina. Ako bude tako. A može i da ne bude. Ukoliko se osoba ogluši na sve znake negativnog Olive stanja, kola krenu nizbrdo, iako se to ne vidi baš odmah. Ako, uprkos sve većem naprezanju i trošenju, osoba bezglavo i dalje insistira na dinamici koju je oduvek upražnjavala, dođe do pucanja. Odjednom i bez najave.

http://brankorajcevic.com/

I tako imamo večno odgovornog, pouzdanog čoveka, koji ume i ostvario je mnoge stvari, koji najednom stane. Nije se žalio nikada koliko god je nosio i svog i svačijeg još pride. Ako se i razboleo, očas bi se povratio, jer je osećaj dužnosti jači od bilo kog simtoma. Svaka nesvestica ili glavobolja svakako prođu za sat dva, zar ne?  Odgovornost za mnogo toga zahteva radoholičarstvo, čak i kad ponestane goriva. Ići dalje - to se podrazumeva. Leći kasno, ustati rano i raditi – jedino je smisleno u ovom stanju.

Puno kafe ili jačih stimulansa troši se kao da je najprirodnija moguća stvar. Pa svi to rade, zna se, nije to ništa strašno. I eto petlje iz koje je jako teško izvući klijenta. Jer, istinski ga je teško suočiti sa tim da nije nesalomljiv, jer se čini da ga pokreće njegov odgoman osećaj dužnosti, sa kojim je jako teško boriti se. Svet će stati ako on stane – duboko je u to uveren. I bude veoma bolno ako ga suočimo sa tim da njegov pravi pokretač nije, toliko moralno ispravno, osećanje dužnosti već unutrašnja nemoć da se opusti. Jer, nije baš odgovorno izlagati sebe mogućnosti naprasnog pucanja, zar ne? Istinsko osećanje dužnosti zahteva negovanje sebe samog, jasno je. Sem kad to ne želimo da priznamo.

Cvetna esencija Oak pomaže klijentu da sagleda da mu njegova snažna volja i dobra moć koncentracije, daju mogućnosti da savlada teške zadatke i da je to već samo po sebi dovoljno. Samo je tome neophodno dodati koji tren poklona sebi, u vidu odmora i dobrog odmeravanja kolikim se teretom opterećuje. Kad ovakav klijent odbaci tvrdoglavu nepopustljivost, upozna svoja ograničenja i planira život u skladu sa tim, izašao je iz spirale nestrpljenja, zanemarenog umora i radoholičarstva i spreman je za istinsko uživanje u svojim kvalitetima.

http://brankorajcevic.com/

Fotografije preuzete sa sajta http://brankorajcevic.com/ uz odobrenje autora, na kome sam beskrajno zahvalna. Hvala Branko!