da li je bes koji osećamo samo naš?

'Kada se poštuju principi Poretka ljubavi u porodici, rast i razvoj deteta teče nesmetano unutar porodice iz koje potiče. 

Kad odraste, to će dete biti u stanju da, u pravom momentu, olabavi veze koje ga za tu porodicu vežu, stvori sopstvenu porodicu i odgovorno se posveti novostvorenoj porodici.'

Ovo su reči Berta Helingera, napisane u jednoj od njegovih knjiga: Nema talasa bez okeana. 

Dalje u ovom tekstu on obećava: 

Porodica koja je svesna ovog poretka 

može neutralisati 

teške situacije i udarce sudbine.

Zašto Bert Helinger može ovako slobodno da obeća uspeh u savladavanju teških situacija i udaraca sudbine?

Zato što je to njegovo iskustvo i iskustvo hiljada ljudi koji su iskusili pomoć od metode koju nazivamo: porodični raspored, porodične konstelacije, sistemske konstelacije ili, kako se zvala na svojim počecima, a ja volim da je i dalje zovem tako: 

  

POREDAK LjUBAVI.

O tome kako je ovaj metod evoluirao, pisaću neki drugi put. Za večeras sam obećala priču o osnovnim principima poretka ljubavi, kojih se valja držati ukoliko želimo da se Bertovo obećanje o savladavanju udaraca sudbine ostvari.

Pozovite 069 3016 006 i dođite na radionicu.

Sećam se jedne radionice Poretka ljubavi od pre desetak godina, na koju, od briga i problema, pogrbljena i podosta pogubljena, mama dovela svog sina u pubertetu.

Dečak je bio izuzetno visok i suvonjav. Ličilo je da ima, ne baš malih, zdravstvenih problema.

Kao što je uobičajeno, oni koji prvi put dođu na radionicu, u početku samo posmatraju i, eventualno učestvuju u radovima drugih ljudi. Tako je slučaj hteo da mama i sin, u jednom od prvih radova koji su videli, prisustvuju izuzetno dirljivoj sceni pomirenja predstavnika porodičnih žrtava i agresora.

Bio je to rad u kome su se mogli videti osnovni principi porodičnog rasporeda.

Četiri osnovna principa Poretka ljubavi

Princip poštovanja - koji kaže da onome što jeste mora biti dopušteno da bude.

Ukoliko je neko imao tešku sudbinu, mora se to poštovati. Koliko god da je nečija priča zastrašujuća, oči se moraju otvoriti i stvari se moraju videti onakve kakve jesu.

Princip pripadanja - po kome svi članovi porodice imaju svoje mesto u porodičnom sistemu. Niko ne može biti isključen. U stvari - ne bi trebao da bude isključen, a da može - može. Samo, to u tolikoj meri blokira energiju porodičnog sistema, da porodica zbog toga trpi nedaće raznih vrsta. Pa bi istinski dobro bilo da niko ne bude isključen.

Ovde bi važno bilo kazati ko sve pripada porodičnom sistemu. Ok, jasno vam je svima da će pripadati naše drage babe i dede, i roditelji i braća i sestre. 

Svi jasno znamo ko pripada našoj porodici, zar ne? 

Ili, ipak, nije sve baš tako jasno?

Jer, šta ako je nekim slučajem, neki tamo pradeda bio nekoga prevario, ojadio, ubio - eto samo tako? Pa ga se porodica isto, eto samo tako, ili ne baš tako lako - odrekla. I niko o njemu ne priča, i niko ne želi da ga se seća. I niko ne voli što on pripada porodici.

E pa, u tom grmu leži zec koji je izvor većine problema u porodičnom polju. Jer, ovaj princip kaže:

I onaj ko je ubio i onaj koga je ubio - dakle: 
OBOJICA pripadaju porodičnom sistemu,

Za vjek i vjekov,

dakle: ZAUVEK!

I dok ne dođe do pomirenja sa tim, dok svi članovi porodice ne prihvate OBOJICU kao delove svog porodičnog polja, dok se ne ispoštuje princip poštovanja i ne bude dopušteno da se neki tako strašan događaj desio u našem porodičnom polju - porodično polje neće imati mira.

Šta to, nemanje mira, znači - e, o tome ću zasigurno pisati još puno puta, jer je to okosnica mnogih problema koji se mogu rešiti ovim metodom.

Ovog puta rekla bih ovoliko: Nemanje mira u porodičnom polju znači da će neko od potomaka - neki unuk, praunuk, ili unuk praunuka, na nesvesnom nivou, biti vezan za osobu koja nije prihvaćena u polju, za njegovu sudbinu ili delove njegove sudbine. Onda kažemo da je taj potomak upleten u sudbinu deda pradede - onog koji je izopšten iz polja. To se dešava, naravno, na veoma dubokim nesvesnim nivoima i po pravilu, ume dobrano da omete funkcionalnost života potomka.

Svi mi imamo neku upletenost, manju ili veću - jer ne postoji porodično polje koje nema nekoga koga je zaboravilo da uvaži. Prosto je, živimo na takvim prostorima, da su iskušenja koja su naši preci preživljavali veoma teška, što ima za posledicu potrebu da se tolika težina potisne. 

Kada nam ta upletenost smeta, uputno je pogledati je na radionici Poretka ljubavi, osvestiti je i razrešiti. To je ono što radimo na našim radionicama.

Pozovite 069 3016 006 i dođite na radionicu.

O drugom paru principa i posledicama ukoliko ih ne poštujemo: principu davanja i primanja i principu poretka, pisaću prvom sledećom prilikom.

Sada ću, pričom da vas vratim na onog suvonjavog dečaka, kog je mama dovela na radionicu.

Kad se rad, u kome su žrtva i agresor konačno odali jedan drugom poštovanje, završio u polju se osetilo vidno olakšanje. I svi smo osetili nalet zahvalnosti što se jedan toliko veliki uzrok problema konačno rešio. Zavladao je muk, znate onaj u kome možete nožem seći misli učesnika muka.

I kroz taj muk, samo se odjednom gromoglasno prolomio glas dečaka, iznenadivši sve svojom žestinom. O, sa kojom nam je, suludo naprasnom, energijom očitao bukvicu o tome koliki smo slabići u njegovim očima. O tome kako je sigurno svima, osim nama, jasno ko je neprijatelj i ko je ubica i kome nikada i ništa ne treba oprostiti. I glas i energija su bili u potpunoj suprotnosti sa krhkošću tela tog ižđikljalog momka.

Slušali smo ga u tišini. Mnogi od nas su znali koliko mu je teško i koliko nije u stanju da shvati. I da mu je, baš zbog toga teško, jer mu još uvek nije dato da može da shvati koliko je pomirenje važno. Pustili smo ga da izrekne srdžbu koja ga je izjedala.

Čiji nam je bes to dete pokazalo? 

Zbog koje osobe i kog događaja je upleten u toliku srdžbu, zbog koje sasvim jasno gubi zdravlje - ne bih znala da vam kažem. Nisam ga nikada više videla. Nadam se da se izborio i oslobodio.

Setila  sam ga se danas, ko zna zašto, svaki put kad bih pomislila na ovo pisanje - pa sam eto, i napisala nekoliko reči o njemu. Jer, baš tako izgleda upletenost: 

Kada nas nešto tera da nešto radimo 

i to osećamo kao da je autentično naše, 

pa makar to bila i mržnja prema neprijatelju kog nikada istinski nismo ni imali. 

I na tome istrajavamo i po cenu najvažnijeg što imamo: 
zdravlja, najmilijih nam ljudi, imovine...

čak i po cenu života.

A svi oko nas vide da nije u saglasju sa nama.

Kada se to razreši, kada se srdžba ostavi onima čija je i koji je mogu nositi, jer su ojačani sopstvenom sudbinom - tada imamo snage da uživamo i napravimo nešto stvarno dobro od našeg života - to nešto zbog čega smo život i dobili.

http://brankorajcevic.com/galleries/streetphoto/nggallery/image/img_3626